Kada prestanemo da sanjamo - počinjemo da umiremo

             Prvo, svako od nas  trebalo bi da se zapita da li je ova naša planeta besmrtna, ili 'pak svaka naša aktivnost utiče na nju. Neko pametan je nekada rekao da  je naša planeta pozajmljena od naših  potomaka, a ne  amanet od naših predaka.                  Svakodnevno ljudi čine razne stvari koje našoj  atmosferi  u mnogome štete. Počnimo od  dezodoransa, ono što nama mnogo koristi, šteti nasoj planeti, to jest ozonu.  ( Mada, postoje i dezodoransi sa apsolutnim pritiskom koji ne oštećuje atmosferu.) Kada shvatimo  da svako od nas radi nešto sto ostećuje   ''naše mesto življenja''  i počnemo da se   ponašamo  u skladu sa tim  i malo pomognemo, moglo bi da se ublaži dalje uništavanje atmosfere. Došli smo do globalnog zagrevanja, ili ''efekta staklene bašte'' i svakim danom se događa to da Sunčevi zraci, koji dođu do Zemlje, ...

                    ***  Šta je ono sto ostaje iza  svakog čoveka,kada on ode u zaborav,ostaju samo njegova dela.Andrić je u svojim delima većinom pisao o mostovima,oni su bili njegova 'opsesija'. Mostvi povezuju razne  geografske,ali i duhovne pojmove. Most predstavlja sponu, nekada i beg od stvarnosti.        * * *Kada čovek preživi razne poteškoće,ali i napreduje u životu  i nađe se daleko od svog zavičaja  ima potrebu da se vrati u svoj zavičaj i uradi nesto za svoje sugrađane,da se na neki nacin oduži za svoj uspeh. Čovek se seti toga kada okusi životnu težinu, samoću, breme koje ume da muči čoveka koji  se svakoga dana budi bez osmeha na licu punom briga, s tuznim  neretko vlažnim očima.Baš kao i glavni junak Andrićeve pripovetke "Most na Žepi" -Jusuf. On je zbog spletki i intriga završio u zatočeništvu; tamo je imao vremena da razmisli o svom životu, sabere utiske i odluči...

                 Од како смо се родили, родитељи су нас учили да будемо добри, учтиви, умерени и да свима будемо на услузи. Али мора постојати разлика између пријатеља и роба. Ја себе предајем својим пријатељима. Живим за њих, све бих учинила за њих. "А они за тебе?" – запитам се с времена на време, па онда самој себи одговорим да од својих пријатеља не очекујем да себе не цене и не поштују, већ да ме виде као људско биће, а не као неку ствар. Тражим пуно?  Када си превише добар, сви желе да те искористе; не баш сви, али свако се бар једном у животу запита да ли му је најбољи пријатељ заиста пријатељ и може ли му се у потпуности веровати. Мој живот је такав, просто – ја сам таква, волим да помажем другима и у томе видим себе. То ме испуњава. Када су људи око мене срећни, и ја сам. Признајем, веома сам усамљена, јесте, фали ми другарица или пријатељ који би био уз мене у тешким, али и у срећним и веома лепим ситуацијама. Али њега нема. ...