Тренутак слабости; ништа више

         

      Од како смо се родили, родитељи су нас учили да будемо добри, учтиви, умерени и да свима будемо на услузи. Али мора постојати разлика између пријатеља и роба. Ја себе предајем својим пријатељима. Живим за њих, све бих учинила за њих. "А они за тебе?" – запитам се с времена на време, па онда самој себи одговорим да од својих пријатеља не очекујем да себе не цене и не поштују, већ да ме виде као људско биће, а не као неку ствар. Тражим пуно? 

Када си превише добар, сви желе да те искористе; не баш сви, али свако се бар једном у животу запита да ли му је најбољи пријатељ заиста пријатељ и може ли му се у потпуности веровати. Мој живот је такав, просто – ја сам таква, волим да помажем другима и у томе видим себе. То ме испуњава. Када су људи око мене срећни, и ја сам. Признајем, веома сам усамљена, јесте, фали ми другарица или пријатељ који би био уз мене у тешким, али и у срећним и веома лепим ситуацијама. Али њега нема. Мислим да сам увек ту за моје пријатеље, који могу да ми се обрате за апсолутно све. 

Много пута ме је моја породица грдила због моје преданости људима који, по њиховом мишљењу, нису онакви какве моји родитељи мисле да заслужујем. Колико ли су ме пута расплакали када су рекли да сам ја једна глупава девојчица, која је толико глупава и неспособна да нема своје "ја". Имам ја своје "ја" и те како, али сам веома попустљива и имам висок степен стрпљења. Када сам тужна, нема никог око мене, сви побегну, али зато када сам срећна сви су око мене – не баш сви. Неки људи које бих ја волела да видим поред мене нису овде. Борим се са свом тугом и трудим се да се што више смејем, да будем позитивна. 

Сваки пут када су моји пријатељи у бедаку, када им је тешко, ја се трудим да им помогнем, и надам се да у томе успевам. Имала сам ја пријатеља који је био све за мене, који је био уз мене у најтежим тренуцима, али, ето, тако је морало да се деси – умрла је веома млада. Када сам била уз њу, било ми је лакше да се борим са свим проблемима; имала сам неког кога сам могла да позовем усред ноћи, а она би се јавила и веома стрпљиво ме саслушала. И ја сам била ту за њу. Признајем, била је много храбрија од мене у том тренутку, али ме је научила да будем најјача онда када ми је најтеже. 

Научила ме је да ценим себе, она је подстицала моје "ја", она ме је бранила и када је знала да нисам у праву, а критиковала ме насамо, као и сваки прави пријатељ. Откад нема ње, ја се трудим да живим за обе, живим онако како мислим да је најбоље. Када ме неко упита зашто толико трпим да се људи нада мном иживљавају, ја једноставно кажем: "Таква сам, шта ћу." Волео бих да упишем медицинску школу, а потом факултет за васпитачицу, јер обожавам да радим са децом. У почетку, када сам била мала, желела сам да постанем психолог, али сам схватила да је то веома тешко. 

Али, могла бих да за своје пријатеље будем "нешколовани психолог". Волим да помажем људима којима треба раме за плакање, неко да их посаветује, неко да их загрли и каже: "Све ће бити у реду." То је вероватно зато што сам жељна тог осећаја. Веома сам емпатична и саосећам се са људима и њиховим проблемима. Видим да ми људи баш и не верују, али ја знам да чувам тајну. Понекад видим да сам одбачена, видим да немам неког коме могу да будем пријатељ, бојим се да сама приђем, мислим да ће ме ти људи одбити; не волим да се трпам у оно што други људи не желе да ја знам. Мислим да сам добра јер ми неки глас у мени то говори. 

Својим пријатељима желим да поручим да слободно могу да ми кажу своје тајне и проблеме које, ако могу, могу решити заједно са њима. 

Бити добар у ово време се, кажу, не исплати, али ја то желим, не могу бити другачија од онога каква јесам. Осећам се веома усамљено, кажу да су најбољи људи најусамљенији, тиме се тешим јер кажем себи да тако напредујем у свом ширењу доброте. Мислим да нисам претенциозна и само овако преко папира могу да хвалим себе, ако је хвале то што сам ја заправо хтела овде да напишем. Ово сам написала јер сам осећала потребу да са неким поделим своју мисао, да некако то избацим из себе. Мислим да сам у томе и успела. Ово је на неки начин моја исповест. Тада ми је било лакше да то "ставим на папир" кад ни на који други начин не могу то исказати. Сада када ми је тешко, прочитам ово и исплачем се – буде ми лакше. 

Свесна сам да је ово пуно граматичких и стилских грешака, али написано је искрено, из срца и пре 2-3 године, и због тога нисам исправљала грешке којих сам, наравно, свесна – јер је то био налет емоција и нека тако чисто и остане. Остаје нам да будемо искрени као деца и да сачувамо то мало дете у себи заувек. Тако ћу ја урадити, а Ви?