Nešto o nastanku , o Bogu, o nama.

    *  Različite su teorije o čovekovom nastanku. Neki zastupaju naučnu teoriju o evoluciji, to da je čovek nastao iz minijaturne čestice. Drugi zastupaju religijsku postavku Boga i njegovog stvaranja čoveka. U koju ćemo teoriju  verovati, to je na nama. Prve kontakte s tim temama svako ima u okviru porodice, koja ima ogroman uticaj na to.
    Recimo, moji roditelji su na moje pitanje  " Kako smo nastali?", odgovorili da je čovek poslednje, najsavršenije Božje delo. Možda bih da su mi rekli da je čovek nastao od majmuna, i ja tako mislila, ali ipak to nije moje mišljenje. Po  Bibliji je čovek nastao ni iz čega,  "prostom" i nama nedokučivom  voljom Gospoda. Svi mi imamo drugačiju predstavu o Njemu. Mnogo očekujemo od Njega, plašimo Ga se, poštujemo, ali najvažnije i svima  nama zajedničko, to da verujjemo. Stvaramo slike Boga, mnogi zaista veruju da je Bog sedi dekica koji sedi na lebdećem oblaku, posmatra nas i deli pravdu. Pa nije to baš tako jednostavno, ima tu dosta propusta, neznanja, pa čak i gluposti. Mislimo li da je neko izmešteno  nadljudsko biće neki čarobnjak koji će zamahnuti svojim čarobnim  štapićem i sve muke, teškoće i problemi će nestati? Mislimo, tako nam je lakše. Prepustimo se tom biću, pa kad ne ide, "udri po njemu". " Pa da zaista postoji, pomogao bi nam; zašto ovako teško živimo, gde je?, sigurno ga nema!" Čoveku je je mnogo lakše da prepusti svoj deo posla drugom, zašto bi se on mučio kad je stvorio idealizovanu, pritom sliku koja njemu u potpunosti odgovara, bića koje će mu u svakom trenutku pomoći;  zaboga pa to se podrazumeva.
 *  Ali  zaista to nije  tako, sami smo  odgovorni za svoje greške, nema krivca van nas i našeg okruženja. Ljudi su skloni  tome, da kao smrtna i  bespomoćna bića, krive Boga za svoje gubitke, probleme. Jedini izlazi iz toga su molitve, vera nada, ali i za nas najvažnije buđenje  iz nekog sna u kom čovek ne može niđta da kontroliše ništa što  mu se dešava. To zapravo nije tako,  ostavimo Bogu  da radi svoj posao,  a mi krenimo trgnimo se!  Bog je oličenje mira, visina, snage, svega  što je nama, smrtnicima, nedostižno  i daleko.  Vera nije glasna, naporna, ne vapi za tim da bude  osnova svega, ne, ona je svima nama dostupna i dobrovoljna. Jedina, koja je tu za  svakoga, za siromaha, bogataša, lekara, čistača ulice, prosjaka. Za sve one koji traže utehu, osnaženje, nešto za  šta mogu da se uhvate, neštp u čega mogu da veruju.  Vera nije koristoljubiva, mada vidimo kako su naši sveštenici, patrijarsi bogati, kako imaju toliko a propovedaju da  oni koji nemaju na ovom svetu, imaće na onom, preblagom svetu i svime bogatom svetu. Kao i uostalom sve i na sveštenstvo je ova "crna situacija" bacila svoju oholu, lepljivu šaku ; pa ni sveštenstvo nije imuno na naše, ljudske nemoći i greške. Nije sramota ako u crkvi   nemaš  da daš ništa, za ikonu, tas, iako vas drugi ljudi pogledaju nekad i przrivo, nije! Gospdu to nije bitno, On će svakog primiti  u svoje carstvo, ako taj sam zađeli to.
Nekada mi je Bog izgledao kao  nešto  što niko zaista ne mođe shvatiti, dostići, a sada, sada se trudim da sse svim srcem "pridružim" Bogu.  Mislila sam da je sveštenstvo na istoj strani "ringa", ali  sve više mi se čini  da je to sve manje tako.  Izlaz je u nama, u našim mislima, shvatanjima, njednostavno u nama. Religija je puna nama nepoznatih stvari, kome postaviti pitanja? Vera je uglavnom odgovr na sva ta silna pitanja, no da li smo zadovoljni  tim "površnim" odgovorom, teško da jesmo. Zato istražujmo, čitajmo, učimo, trudimo se i doći ćemo do svrhe svog postojanja. "A posle, šta posle?" Imamo li ćemu da se nadamo, imamo samo ono što mislimo i verujemo da imamo, neopipljivo, nevidljivo svem duši i srcu; imamo mir, spasenje, lakoću u Božijem svetu. Za koji se svi vernici spremaju prolazeći ovaj "pakao" na zemlji.
 Pitananje, to jest odgovor , na sve ovo je  veoma teško i ja o svemu ovome nemam saznanja, vreme,  "praksu", Ali  s vremenom doćiče sve na svoje.  Dostojevski je  je rekao da pakao nije toliko strašan  zbog toga što se  tamo možda dešava,  već  samim tim zbog toga što je to mesto bez  mesto bez Božje svetlosti i daleko od rajkog vrta. To jeste tako, lepo je znati da neko bdi nad  nad tobom, i navija za tebe.
      *  Svaki  je čovek Božje delo.Najsavršenije a opet nedovoljno savršeno; ne kao sam Bog, koji sve prožima. Postoji li način da saznamo još nešto o  svevidećem biću; možda prosto treba pustiti da sve ide svojim tokom, verovati, pa šta nam više preostaje? Kada shvatimo da smo ustvari toliko nebitni, mali, nemoćni , bliži smo Bogu za jedan stepenik.  Ali ne vole ljudi da budu nemoćni,  žeče potpunu kontrolu nad svojim životima; i treba da je imaju, treba da se bore, trude, ali je ipak poleđina svega Bog. Religija nikada nije uradila nešto loše, sve loše stvari su uradili isključivo ljudi, koji sebe predsavljaju kao "branioce", propovedaće, ljude koji šire "jedinu" i "pravu" religiju". Kao što rekoh, vera je tiha i u srcu pojedinca.
 Čovek je biće religije. Čovek je biće razuma, biće misli.  Svi smo slobodni , odlučujemo šta želimo da radimo, odlučujemo u šta želimo da verujemo. Sve (ostalo)  je na nama! Sada svi imamo prava na sve. Ili bar u teoriji.