Tragične sudbine u romanu “Na Drini ćuprija” i njihov smisao

*** Čitav ljudski život prate razne  promene,  usponi, padovi, ratovi, borbe, pobede i gubici. Pored ljudi tu su I retke građevine koje prozivljavaju svaki pokret, suzu, smeh sa tim ljudima koji žve u neposrednoj blizini te građevine. Takva građevina je bio i čuveni most na Drini.

 *** Andrić je bio opčinjen mostovima, govorio je kako je mostovi najsavršenije ljudsko delo. Rekao da sve što čovek izgradi tokom života nije važnije od mostova. Mostovi su važniji od 
kuća, svetiji od bogomolja; pripadaju svima i jednaki su za sve. 

 Tako je i velelena ćuprija na Drini proživljavala svaki trenutak sa sa svojim sugrađanima.
Svima je pružala utehu,  za sve je bila tu, meštani Višegrada su je smatrali živom, imala je dušu. Čuvala je tajne. Ljubavne, političke, bila je svedok svega što se događalo.. Sve  bahanalije, pijančenja, svadbe, sahrane, ubistva,  bombardovanje, napade, - sve je to ova  sveta građevina preturila preko svojih leđa. Bila je mesto dogovora,  zabave, ljubavnih sastanaka, rastanaka,  svedok  nikad izrečenih reči koje su se prelamale u jauke,  upijala je sve isplakane ili   neisplakane suze, tešila, primala u svoje naručje svakoga ko se razočarao, kome je bilo teško, bez obzira na to koje je vere, kog imena, u šta veruje, čime se bavi, čemu teži.  Znala je sve ,
 sve ono što nikada niko neće ni saznati.   

 Na njoj, na njenim velikim crnim , veličanstvenim lukovima su se odigravali najznačajniji 
događaji koji su vezani za te ljude..  Tamo se sanjalo, maštalo o promenama, o neostvarenim
 i željenim ljubavima, kovale su se zavere, tajni sastanci,  dogovarani ustanci. 
Ukratko, sve ono što čini život. 

Sva ljudska tragika je bila sadržana u tom mostu, on ih je štitio. Na njemu je bezbroj puta 
išao ivicom, ivicom života i smrti, pa se vraćao, a neko ‘ pak  i nije.  Jedna od mnogih tragičnih sudbina je i sudbina Fate Avdagine, ona je u sebi osećala rascep, ali ovo nije priča o nametnutom ljubavi zbog nekog drugog mladića, nego je njena tragika mnogo veća u tome što je ona bila umna devojka, devojka od reči. Svom budućem mužu je već rekla “ne”, ali je problem bio u očevom “da”. Za nju, kao i  za druge devojke, koje doduše imale tako visoko mišljenje o sebi, očeva reč je bila autoritet. No, ona ne htede da pogazi niti jednu reč,  kako očevu, tako i 
svoju. Jedini izlaz iz te situacije  je bilo samoubistvo posle venčanja - time je ispoštovala i 
oca i sebe. 

Mnogo je ovakvih sudbina, svaka subina je tragična na svoj način, no ipak mi je ova sudbina devojke koja je bila ispred svog vremena, ostala najviše urezana u sećanje, ali  sve  sudbine 
su tu s razlogom, da nam pokažu koliko smo mi mali,  smrtni, prolazni, ali svi imamo ulogu
 na ovome svetu.

Razmislimo samo koliko je još takvih sudbina, koliko li ih se još uputilo u hod po ivici mosta, koliko li se još ljudi kockalo sa svime u životu, baš  onako kao Milan Glasinčanin. -Mnogo! sve su tu s razlogom, da nam pokažu koliko smo mi mali,  smrtni, prolazni, ali svi
 imamo ulogu na ovome svetu.

***  Ovaj most je ostao upamćen zbog  univerzalne tragičnosti ljudskog života, zbog legendi koje su se ispredale i još se prenose,  zbog svoje uloge na ovom svetu, zbog svega onoga što je predstavljao i predstavlja za ljudski rod.  Ljudi i most su povezani,  primer nam je istovremeno ranjavanje mosta i  Alihodže, napad, rušenje, umiranje, prolaznost.  Ali iza svega i svakoga ostaje priča, ostaje reč.   Možda su i mostovi , baš kao i mi ljudi smrtni i prolazni, ali dela u smisao svih nas ostaje, čeka da ga neko drugi otkrije i da se osvrne na 
sve ono što je nekada bilo.