Reci “NE!” nasilju!

 Nasilje je postalo  sastavni deo svakodnevnog života.  Svi smo se mi nekada susreli sa nekom, ako ne i sa više vrsta nasilja. Sada, kada se vodi polemika baš na tu temu, mnoge  informacije o žrtvama su isplivale na videlo.

   Naša zemlja, kao i naše balkansko okruzenje smatra da je naslije nešto što se podrazumeva kao dobro, nešto preventivno, da se tako rešavaju  problemi , da  kada isprebijate nekoga onda sve loše nestane. U  Srbiji svaka deseta žena biva ubijena, a svaka druga je deklarisana kao žrtva.  Odmalena su nas učili da budemo poslušne, da ćutimo, da se ne žalimo, a  onda kada se susretnemo sa nasiljem nemamo kome da se obratimo jer se plašimo ishoda. Mislimo  da ce nas okolina osuđivati. Najgore od svega je to sto je takvo mišljenje mnogo puta potvrđeno u praksi. Koliko puta sam se samo zgrozila nad komentarima žena koje su pričale osuđivačkim tonom o ženi koja je krenula u borbu protiv nasilja, koja se drznula da kaze svom nasilniku “Ne!”. Sve je to u našoj prirodi. Time se se opravdavaju mnoge stvari. O nasilju se oduvek ćutalo. Sakrivale su se modrice, podlivi, slomljene kosti, sve je to za okolinu bio samo još jedan  nesrećan slučaj u nizu.  Nije samo fizičko nasilje nešto što nas muči, nažalost nasilje je kulminiralo i sada, više nego ikada ima različitih vrsti i podvrsti.Svakodnevno se se u školama susrećemo sa raznim oblicima  nasilja. Vređanje, zanemarivanje, omalovažavanje su takođe veoma ozbiljni oblici nasilja. Recimo, primer svega toga : kada  dvoje dece krene da se tuče, druga deca će navijati, ohrabrivati, ili sada u ovo moderno doba - snimati. Gde je nestalo imalo neke ljudske saosećajnosti?! Kada u stanu pored čujemo da komšija tuče svoju ženu, i(li) decu,  malo nas će odreagovati na ispravan način i prijaviti slučaj policiji,  većina  nas bi na to rekla “Nije naša stvar, !” ili “ Maa sigurno je zaslužila, ne bi je on tukao bezveze!” - A u kom to tačno trenutku žena ili bilo koje ljudsko biće zasluži batine, ili bilo koji oblik nasilja?

Svako ko koristi internet se susreo sa  nekim oblicima elektronskog nasilja. Mnogi nasilnici putem društvenih mreža stupaju u kontakt s decom, pretezno devojcicama, s kojima se dopisuju, razmenjuju slike, ljubavne ili “ljubavne” poruke. Pretežno su to oženjeni muškarci, ili muškarci u zrelim godinama. 

  Svi se plašimo nesigurne budućnosti, posebno kada treba da skupimo hrabrosti i snage da se odupremo svemu onom sto nas uništava iz dana u dan, već godina, mesecima, nedeljama, danima. Opravdavamo svoje  mučitelje, opraštamo im, ali neko ko je jednom učinio nekome nesto loše - opet će, kad tad , ponoviti svoje delo.Zato mi neće biti jasno puštanje na slobodu silovatelja i ubica posle par godina u zatvoru, sve to je za njih nagrada. Ali zaista ne znam koje je rešenje kojim bi se stalo na put svemu tome. 

   Razmišljala sam o tome kako bismo mogli da rešimo sve te probleme po pitanju nasilja. Mislim da bi se odmalena deci trebalo približavati mišljenje da smo jednaki, da su nasa prava podjednako  bitna, da smo svi vredni, da su razlike ponekad jako dobre i poželjne. Učili bismo mušku decu tome da nije sramota pokazati emocije, nije sramota plakati, da to nije “rezervisano” samo za devojcice. Jer se baš od tih pritajenih emocija stvara kompleks “alfa mužjaka”. A devojčice, recimo trebalo bi da nauče veštine samoodbrane. U školama bi trebalo da postoje radionice asertivne komunikacije, a veštinama asetivnosti bi trebalo učiti i buduće roditelje, da bi se jednog dana ljudi većinom koristili pravilnom i pozeljnom komunikacijom, time bi se nasilje sigurno smanjilo, a u najboljem slučaju  i iskorenilo.