Čovek u dogmatskoj ljušturi - Meša Selimović ,, Derviš i smrt “

***Često se krijemo iza nečega (ili nekoga), pa tim pravilima, ograničenjima   normama opravdamo nedostatak hrabrosti i  volje za menjanjem i življenjem.  Nekako je lakše kad nismo odgovorni za svoje gubitke, greške, kao to je uradio neki drugi, viša sila, šta se tu moglo? - Lakše je tako prolaziti kroz
 život, nego uzeti svoj život u svoje ruke.

**Svi biramo svoj put, ako ne put, onda bar način na kojim  ćemo hodati tim putem. Neki izaberu da postanu Nurudin, neki Hasan, a neki ni sami ne znaju šta su. 

  Najlakše je žveti zaštićen u svojoj ljušturi, tu gde nas niko ne može povrediti, tu gde smo svoj na 
svome.  - Šta onda kada nas stvarnost izbaci iz te sigurne zone, šta onda? - Bolan je svaki izlazak iz te takozvane zone komfora; kad shvatimoda svet nije baziran  knjigama, propisima, kada nije sve onako kao što želimo, kada nijedna knjiga i norma ne mogu savladati životne  nedaće. Ne možemo se stalno 
kriti iza toga, ne ide to tako, kada bismo svi živeli u zoni komfora - svi bismo bili srećni, a to zvuči 
previše bajkovito čak i za mene.

- Ljudi poput Ahmeda Nurudina se čvrsto drže  ( neke svoje) dogme. Žive u svom svetu,  uljuljkani time što im recimo, verske knjige propisuju, to je njihov teren. Žive bez ljubavi prema svojim bližnjima, na primer Ahmed Nurudin, koji ne zeli da se smogne hrabrosti da se pobuni , da ispravi nepravdu. 
Misli da nepravda ne postoji ;  da će sve to Bog “srediti” i  da nema potrebe za naknadnim trudom. 

   Takvi ljudi zaborave da imaju porodicu, prijatelje i gotove, servirane istine su im bitnije od bližnjih.  To im je opravdanje za čuvanje svoje stolice, obraza, položaja, to im je iznad svega. 
  Da li je Nurudin voleo svog brata? - Verovatno na svoj, čudan način jeste, ali očigledno ne toliko koliko sebe i svoj položaj.  Nije imao hrabrosti ni za šta, ta pasivnost ga je koštala svega.  Kada bih ga sada pitala da li bi drugačije živeo kada bi mu se dala nova prilika za život ; da li bi odgovorio potvrdno? - Sumnjam, takvi ljudi su nepopravljivi i najmanje liče na ljude, više su nalik na lutke, marionete, 
robotizovane persone bez srca, uma ; koje žive onako kako je neko propisao.

  Kada se takvi ljudi nađu izvan utvrđenja koje su celog života gradili, bol je neminovan.        Ne znaju  kako da se “pod stare dane”     prilagode svetu koji ih ne mazi kao onda kada su živeli u 
svojoj tvrđavici opasanoj kulama,  zidinama,  dubokom rekom. Onda kada tvrđava padne za njih više 
nema života, nema smisla.                                                                                                                                          Svako buđenje iz sna i vraćanje u grubu stvarnost nije nimalo prijatno, ali je neminovno.               Ne može se doveka živetu u fantastičnom svetu čiji smo tvorci upravo mi ;  tada ne bi bilo ničega što ovaj život podrazumeva, ničega lošeg,  svi bismo živeli u raju ( ili  ipak ne ?!)  Pasivnost nikada nije donela nešto dobro,  posebno u takvoj važnoj stvari  kao što je život. Bez borbe nema ničega, moramo se boriti za ono sto želimo, ne smemo se opravdavati nekim izgovorima; pa onda kada se probudimo sa sedamdeset I sedam godina ( samo  ako budemo imali, a možda i nesreće ; ko zna?! ) i zapitamo se gde nam je život prošao i u čemu, onda je kasno..                                                                   

***Mislim da se svako od nas zapita, na kraju svog života, ako ne i  pre, zašto nije imao  više
 hrabrosti za življenje,  svako bi na pitanje da li bi  u životu, kada bi dobio novu šansu, živeo hrabrije, 
- odgovorio da bi.  Jer  u strahu nam  prođe život, - a hrabrost je ono kada nešto ipak uradimo, iako se tresemo pri samoj pomisli na svaki sledeći korak, - ali to ipak  učinimo; to je najbolja definicija
 hrabrosti.

Što bi i sam Meša Selimović rekao   : ,, Boj se ovna, boj se govna, a kada ću živjeti?(!)”